Physostegia virginiana

Physostegia virginiana

Engleski naziv:

obedient plant

Srpski naziv:

fizostegija, usnica, devojačke suze

Areal:

Severna Amerika

Opis:

Listovi su duguljastog oblika, stabiljke četvorougaone. Cvetovi su sitni, zvonasti u beloj, roze i ljubičastoj boji. Zimi nadzemni deo odumire, pa na proleće ponovo potera iz korena. Dostiže visinu od 60-100cm. Cveta od jula pa sve do kraja septembra. Visine je 50-90cm. Ima tendenciju brzog širenja puzećim rizomima, stoga ju je potrebno održavati na pristojnoj udaljenosti od drugih, manje invazivnih jedinki.

Razmnožavanje:

Reznicama u proleće ili deljenjem bokora. Setva semena se retko koristi.

Supstrat:

Fizostegija je biljka koja voli vlagu, pa joj zato treba obezbediti vlažno, dobro drenirano  zemljište, bogato hranjivim materijama.

Svetlost:

Fizostegiji najviše odgovara polusenka, mada može uspeti i na suncu, uz obilno, redovno zalivanje.

Zalivanje:

Tokom vrelih letnijh meseci, zemlja treba da joj je uvek blago vlažna.

Papaver orientale

Papaver orientale

Engleski naziv:

Oriental poppy

Srpski naziv:

orijentalni mak

Areal:

Evropa, Azija i Afrika
Opis:

Orijentalni mak je skladna kompaktna biljka, koja zavisno od kultivara može da poraste u visinu i do 90cm. Listovi su dlakavi, nazubljeni. Oni su sivo-zelene boje, a početkom leta postaju braon boje, a zatim nestaju i ponovo se pojavljuju u jesen. Sredinom maja i u junu, kod nekih kultivara i u jesen, na dugim čvrstim stabljikama orijentalnog maka se javljaju krupni cvetovi prečnika i do 15cm. Zavisno od kultivara, svilenkaste latice cvetova mogu da budu bele, narandžaste, žute, crvene, ljubičaste, ružičaste boje, sa crnom ili tamnobraon mrljom u unutrašnjosti cveta.

Razmnožavanje:
Može da se razmnožava setvom semena na stalno mesto ili vegetativno - deljenjem 3-4 starih godišnjih bokora u jesen ili u rano proleće.

Supstrat:

Dobro se razvija u lakom, svežem, umereno vlažnom, hranjljivom zemljištu.

Svetlost:

Najbolje se razvija na otvorenim, sunčanim, do slabo zasenjenim mestima.

Paeonia officinalis

Paeonia officinalis

Engleski naizv:

common peony, garden peony

Srpski naziv:

božur, carski cvet, drvenasti božur

Areal:

Kina

Opis:

Raste do jedan metar u visinu, stablo je jednostavno. Lišće je naizmenično, krupno, perasto podeljeno. Cvet božura je krupan, može da bude prost ili pun, 10cm i više u prečniku, široki. Miris bozura je prelep, pogotovo belih. Bozur cveće je crveno, roze i bele boje. Plod je u obliku meška sa krupnim semenkama. Božur je jedan od najstarijih i najlepših vrsta koje se gaje kao cveće za dvorište. Otrovn biljka.

Razmnožavanje: 

Razmnožavanje se vrši deobom bokora, reznicama ili kalemljenjem. Deobom bokora se vrši svake četvrte godine i to u jesen. Prvo treba pažljivo da se skine zemlja, pa da se ispere bokor i oštrim nožem da se izvrši deoba vodeći računa da svaki deo ima po 3 vršna pupoljka. Ako ima samo jedan, biljka će da cveta tek za 2 do 3 godine. Sadi se na rastojanju najmanje na jedan metar biljka od biljke. Razmnožavanje reznicama se radi kad precvetaju. Kalemljenje se radi u osmom mesecu, kod drvenastih vrsta. Božur možemo da razmnožimo i iz semena, ali nije preporučljivo jer sporo klija i potrebno je 2 do 3 godine da dobijete biljku.A cvetaće tek posle 5 godine od setve.

Supstrat:

Najviše mu odgovara plodno, peskovito-ilovasto i umereno vlažno, duboko zemljište. Ne podnosi vlagu niti kiseli tresetni supstrat.

Svetlost:

Dobro uspeva na osunčanim ili polusenovitim mestima, zaštićenim od vetra. Drvenasti božuri se najčešće sade u polusenci kako bi se produžilo vreme cvetanja. 

Zalivanje:
Tokom vegetacionog perioda božur se umereno zaliva. Vlaga je za biljku najvažnija u vreme rasta do cvetanja i tokom jula.

Prihranjivanje:

Od treće godine božur prihranjujte u proleće sa 50g mineralnog đubriva po svakom bokoru, a u letnjim mesecima posle cvetanja organskim đubrivom koje sadrži veće količine azota (kompost ili stajnjak).

Orezivanje:

Mlade božure treba blago orezati da bi dobili lepu i pravilnu formu. Drvenastim božurima orezuju se samo one grane koje grm čine pregustim ili nepravilnim. Orezivanje se obavlja kasno zimi i u rano proleće, dok je biljka još u stanju mirovanja, krajem leta ili u ranu jesen kako bi se izbeglo curenje sokova biljke.

Savet:

Za velike cvetne grmove potrebno je osigurati potporu da ne bi došlo do poleganja cvetova posle jačih pljuskova. Božur pripada trajnicama, što znači da na jednom mestu ostaje od 10 do 15 godina. Zato zemlju na kojoj će biti posađen trebalo bi dobro da pripremite, a to znači duboko kopanje i usitnjavanje zemlje. Božur se sadi u jame koje su duboke od 50 do 60cm i široke od 60 do 70cm. Grmoliki božur se sadi tako da mesto kalemljenja bude od 10 do 15cm ispod površine zemlje. Najpovoljnije vreme za sadnju je od sredine septembra do oktobra. Sadnice u saksijama mogu se saditi tokom cele godine. Na dnu sadne jame treba staviti drenažni sloj, debljine 20cm, a zatim sloj kvalitetne humusne zemlje i osmokotno đubrivo, pa ponovo sloj kvalitetne zemlje. Vodite računa da koren ne dođe u dodir sa đubrivom. Za drvenaste božure je karakteristično da od sadnje do cvetanja prođe nekoliko godina.

http://opusteno.rs/lekovito-bilje-f154/lekovito-bilje-bozur-t20192.html

Povezivanje i postavljanje oslonca za biljke u enterijeru

O „podupiranju“ i vezivanju biljaka govori se kada biljku, postavljenu u vidu malog luka ili spirale na metalnog podlozi, drži više pravih štapova. Podupirač mora da bude diskretan i stabilan. Poželjno je da se postavi ili zameni kada je biljka mlada ili kada se izmešta u drugu saksiju, da se ne bi izlagali opasnosti da se povredi korenje.  

Bambus, čvrst, prirodan

Podupirači koji su napravljeni od ovog materijala se utapaju u  lišće. Zbog elastičnosti, bambusi ne mogu da podnesu biljke sa veoma velikim razvojem, kao što su fikusi, filodendroni ili sobne lipe. Potrebni su nosači prečnika od najmanje 2cm.  

Plastika ili metal

Podupirači od plastike ili plastificiranog metala odgovaraju žilavim i teškim biljkama. Oni su čvrsti i mogu trajati više godina, a da se ne oštete. Zelena boja se dobro uklapa uz lišće, bela je takođe dosta diskretna, naročito za biljke sa gusim lišćem. Mnoge biljke se prodaju privezane za mali luk. U prodaji se nalaze podupirači u raznovrsnim dekorativnim formama: spirale, srca, silueta životinja...  

Podupirači sa mahovinom

Prekriveni su prirodnom ili veštačkom mahovinom, i prilagođeni su biljkama sa korenom iznad zemlje: potos, singonijum ili penjuće filodendrone. Korenje će iz mahovine uzimati višak vlage i hranljive materije. Potrebno je da se polako sipa voda, za zalivanje iznad podupirača da bi se ovlažila mahovina ili da se svakodnevno orošava mlakom vodom. Jednom u mesec dana potrebno je da se doda 50-procentni koncentrat tečnog đubriva za prehranu nadzemnog korenja.

Privezivanje

Ta operacija se odnosi na biljke penjačice ili lijane, koje je bolje postaviti da se razviju na vidljivoj strani po površinskoj ravni, da bi se dobio efekat širine, a da se ne razvijaju na na sve strane ili u visećim korpama. Privezana biljka predstavlja veću površinu za sunce i snažnije raste.

Razne vrste veza

Sve što može da se privezuje, a blago  je i čvrsto, može da posluži kao veza. Vlakno od rafije je prirodni proizvod od palme, poreklom iz Nigerije. Ona je dobra za biljke sa slabim razvojom. Gvozdena plastificirana žica je čvrsta, tako da može da podnese teške biljke. Poklazala se praktična za podupirače sa mahovinom. Za biljke sa debelim stabljikama, sa snažnim rastom, bolja je plastična. Bakrena ili mesingana žica rezervisana je za priivezivanje bonsaija. Najlonski kamap ili gvozdena žica, ne odgovaraju cveću. Suviše su tanke, oštre su i režu stabljike.

Lukovičaste biljke 

U prirodi, za cvetove lukovičastih biljka nisu potrebni podupirači. Kad se uzgajaju u saksiji te biljke traže potporu. Zahvaljujući uslovima uzgajanja (manje svetlosti, više toplote i đubriva), njihove stabljike su duže i savitljivije.  

Čišćenje biljaka u enterijeru

Da bi biljke ispunile svoju dekorativnu funkciju, one u kući moraju da izgledaju čisto. Ovaj pojam se čisto ljudska ocena, vezana za naš lični osećaj za estetiku. Tako, suvo ili žuto lišće, uveli cvetovi, osušena grana, izgledaće nam kao „prljavi“. U kući svo opadanje sa biljke logično se smatra degradacijom njene lepote. Prva intervencija na čišćenju treba dakle, da se sastoji od uklanjanja sa biljke svih oštećenih delova, bolesnih ii osušenih. To je deo svakodnevnog održavanja, zasnovanog na osmatranju naših biljaka. 

Otprašivanje

U kući je kretanje vazduha nedovoljno da bi obezbedilo odnošenje prašine. Zbog zemljine  teže ona se  taloži na podu, nameštaju, ali isto tako i da na biljkama. Te sitne čestice skupljaju se na lišću, zbog velike elektrostatičke sposobnosti biljaka.

U prirodi, kiša preuzima obavezu da redovno pere biljke. Ali u kući, prašina se taloži i vremenom stvara neproziran sloj na lišću. To dosta smanjuje količinu svetlosti koju bi biljka trebala da dobije. Pošto se hlorofil više ne stvara ili pošto nestaje, biljke počinju da žute i rast se usporava.

Skidanje prašine jednom nedeljeno bi bilo idealno, a jednom mesečno je minimum. Biljke sa glatkim listovima mogu da se tuširaju, što ima za cilj da se poveća vlažnost u prostoriji ili je mogće obrisati gornju i donju stranu lišća vlažnim sunđerom.

Uklanjanje uvelih cvetova  

Cilj takve inetrvencije nije čisto estetski. Na biljkama, čije se cvetanje proteže na više nedelje – azaleja, begonija, fuhsija, gardenija, orhideje itd, uklanjanjem uvelih cvetova podstiče se stvaranje i procvetavanje novih pupoljaka, jer biljka cveta da bi se razmnožavala. Oplođeni cvetovi proizvode plodove koji sadrže seme. Ako se spreči stvaranje plodova uklanjanjem uvelih cvetova, biljka će biti primorana da proizvede nove cvetove jer nije postigla cilj. Preporuka je da se odseče čitav cvet sa cvetnom peteljkom, jer se donji deo cveta, koji sadrži ženske gamete, zaštićen cvetnom čašićom, pretvara u plod. 

Orezivanje sobnih biljaka

Orezivanje, odstranjivanje izdanaka ili granja, ima za cilj, da biljku uravnoteži, da podstakne njen rast, da joj da formu, da je podmladi ili da samo počisti oštećene

delove. Orezivanje nije česta intervencija na biljkama u kući i ova operacija se mnogo češće vrši na biljkama grmolikog oblika.

Uloga orezivanja    

Orezati, znači odseći čitavu granu ili jedan njen deo da bi se uklonili mrtvi, bolesni, uvenuli oštećeni delovi. Orezivanje se takođe sastoji od skraćivanju pojedinih grana kada pritiskaju jedna drugu ili čiji je rast neumeren u odnosu na ostatak biljke. Ova operacija je najčešća kod biljaka penjačica. Ova operacija predstavlja uklanjanje idanaka, prekobrojnih ili na neodgovarajućem mestu da bi se omogućilo biljci da dobije estetski prijatnu siluetu i da nastavi da se skladno razvija. Ono takođe ima i stimulativni efekat, jer biljka energično reaguje na skraćenje.

Vreme orezivanja

U toku perioda rasta samo će se blago orezivati mladi izdanci, dok se za veće intervencije na strukturi ili silueti biljke sačekati kraj mirovanja. Kada iz okca počnu da niču izdanci, biljka će bolje da se razvija posle orezivanja. Vrste koje su nam zanimljive zbog cvetanja uvek se orezuju posle precvetavanja, jer taj period najviše odgovara odlasku na mirovanje.

Reakcije biljaka

Kako je cirkulacija biljnih sokova uzlazna, ona teče prema krajevima izdanaka, što stimuliše rast biljaka. Posle orezivanja, deo na kome su odsečeni izdanci nalazi se na samom kraju i prima u izobilju hranljivu tečnost.

Orezivanje treba da prati dobra nega, odnosno obilnije zalivanje i đubrenja, dobra izloženost svetlosti i dosta visoka ambijentalna temperatura, praćena neznatnim povećanjem vlažnosti vazduha.  

Dobijanje željenog habitusa vrši se na biljkama za koje želimo da imaju izuzetno lepu siluetu, kao bonsai. Ova operacija se sastoji od rezanja mladih grana na krajevima da bi počela da prisitiže hranljiiva tečnost u delove koje želimo da razvijemo. Cilj je da se dobije kompaktna silueta i da se stimuliše cvetanje.

Cilj je da se ukloni uvelo cveće kako bi se stimulisao razvoj pupoljaka. Treba da se ograniči rast pojedinih grana da bi se sačuvala elegantna forma i dobro uravnotežena silueta. Krajem godišnjeg doba, seku se veoma kratko grane na kojima su bili cvetovi.

Metodi orezivanja
Podmlađivanje
Reč je o uklanjanju starih, ogolelih ili neestetskih grana, u korist mladih zdravih izdanaka. Interevencija se sastoji iz podsecanja dela iznad novog izdanka.
Sasecanje
To je radikalno orezivanje koje se sastoji iz uklanjanja svih mladih, nežnih izdanaka, tako da ostaju samo grane. Cilj je da se spreči da biljka razvije suviše veliku drvenastu strukturu. Operacija se sprovodi odmah po završenom cvetanju, sasecaju se stabljike koje su procvetale, na 5cm od mesta iz kog su nastale. Posle tog orezivanja, biljke se stavljaju na vegetacioni odmor, na svežije mesto i bez vode.
Uklanjanje lišća
Inervencija koja se vrši na biljkma koje se uzgajaju kao bonsai, sa ciljem da se uspori rast i posebno da se  formiraju manji, lepši listovi. U maju ili junu uklanjaju se svi listovi koji prekrivaju biljku tako što se sasecaju u donjem delu peteljke. Posle toga pomoćna okca će se ubrzo razviti u nove listove, 2 do 3 puta manje od predhodnih. Uklanjanje lišća treba vršiti jednom u 3 ili 4 godine.
Recepaža
To je ekstremno rešenje, pošto je reč o sasecanju skoro čitave biljke, da bi se izazvala pojava novih izdanaka na stablu. Recepaža se vrši na biljkama koje su suviše velike. Ponekad se recepaža koristi za  biljke penjačice koje se suviše ogolele i koje želimo da budu oporavljene u novoj bogatijoj formi. Kod drvenastih biljaka, recepaža se sastoji u sasecanju stabala na 10 do 20cm iznad zemlje.
Pinciranje
Ova se tehnika uglavnom koristi za zeljaste biljke, za koje želimo da se granaju, da bi podstakli formiranje cvetnih pupoljaka ili da bi biljka dobila kompaktan izgled. Pinciranje se sastoji u presecanju vrha još nežne mlade stabljike iznad lista. Korisiti se isto tako za sprečavanje razvoja cvetova kod vrsta sa ukrasnim listovima.
Etetaža
To je pandan pinciranja, koje se koristi za drvenaste ili već razvijene biljke, koje nisu mogle da se razgranaju.   

Đubrenje

Preko stominih otvora na lišću biljka  usvaja velike količine vazduha i iz njega izdvaja ugljendioksid (CO2). U prisustvu svetlosti, hlorofil (pigment koji daje lišću zelenu boju) omogućava da se razdvoje atomi od molekula ugljendioksida i molekula vode. Biljka oslobađa kiseonik i vodonik, da bi proizvela ugljene hidrate, skrob i šećer. Ove energetske materije onda sagorevaju u kontaktu sa kiseonikom da bi se omogučio rast biljke.  

Tečnost koju upija koren sadrži uglavnom tri elementa: azot (N), fosfor (P) i kalijum (K), ali isto tako i veliki broj oligoelemenata. 

Azot (N)

Azot u zemlji potiče velikim delom od organskih materija, koje razlažu materije, koje ga zatim pretvaraju u nitrate (soli azotne kiseline). Sirova tečnost ga prenosi do lišća, koje procesom fotosinteze i pod dejstvom enzima, pretvara azot u aminokiseline, a zatim u proteine. Azot koji ulazi u sastav biljnog tkiva i od velikog je značaja za rast biljaka, podstiče razvoj lišća i zeljastih stabljika.

Fosfor (P)

Biljke koriste fosfor u formi fosforne kiseline (H3PO4), ili njenog anhidrida (P2O5). On podstiče razvoj korena i značajno doprinosi ravnomernom razvoju biljke. Podsticanjem rasta i procesa oplođivanja, fosfor ima važnu ulogu u cvetanju, takođe jača imunitet biljke. Zahvaljujući organskim kiselinama u humusu dolazi do rastvaranja i asimilacije fosfora, zato je važno da je supstrat bogat organskim materijama.

Kalijum (K)

Biljke ga uzimaju u formi K jona iz  kalijumhidroksida (KOH). Važan je za formiranje plodova i za njihov kvalitet. Ovaj element ima suštinsku ulogu u transportu šećera i formiranju rezervnih organa, zato što povećava količinu skroba u krtolama, rizomima, semenu i korenju, takođe utiče na hidrataciju tkiva. Bez prisustva kalijumhidroksida, biljka ne bi mogla pravilno da koristi azot. U suviše kiselom tlu skoro da nema KOH, dakle za biljke koje se gaje u saksijama uvek treba koristiti supstrat koji je bogat kalijumom.

Vrste đubriva

Sa količinom zemlje koja je ograničena zapreminom saksije, biljke u kući brzo iscrpe ono malo hranljivih sastojaka iz supstrata. Bez redovnog i mudrog đubrenja, biljke u saksijama se ne razvijaju i ne cvetaju.

Ternim “đubrivo’’ je zvaničan naziv za proizvode sa hranljivim sastojcima, namenjenim za podsticanje rasta biljaka.

Tečna đubriva

Za biljke u kući najčešće se koristi tečno đubrivo. U njemu su hranljivi sastojci ravnomerno raspoređeni, ali su i dalje jako koncetrovani da bi mogli da se direktno koriste, pa se razblažuju sa vodom. Tečna đubrviva delimo da organska i mineralna.  

Organska đubriva se prave na bazi prirodnih materijala (cvekla, koža, guano…). Imaju tu prednost što deluju lagano i što ne postoji mogućnost da se korenju nanesu opekotine, jer su to proizvodi sa uravnoteženim i sigurnim dejstvom.

Mineralna đubriva se obično nazivaju “hemijskim” ili veštačkim. Ona su proizvedena putem sinteze, i jako pažljivim doziranjem. Biljke ga jako brzo apsorbuju, pa je i dejstvo brzo i pokazuju se rezultati posle samo nekoliko dana. Najčešće su to proizvodi bez mirisa i boje, koji ne ostavljaju trag. Mineralnim đubrivima se zamera što ne sadrže fitohormone (auksine), koji su bitni za uravnoteženo đubrenje, takođe se jako lako dešava da se korenu nanose opekotine, tako da se obavezna pažljiva upotreba.

Rastvori đubriva
Reč je o prašku visoke koncentracije, koji se rastvara u vodi da bi se dobio hranljivi rastvor, koji se koristi kao tečno đubrivo. Ovaj sistem se može pokazati kao praktičan za upotrebu u staklenoj bašti ili verandi u kojima ima dosta biljaka. Može da im se zameri što je potreba preciznost kod doziranja.
Đubrivo u formi štapića
Hranljiva materija je posebnom mašinom kompresovana tako da dobije izgled: tablete, eksera, kupe, štapića, koji se pobadaju u zemlju na ivici saksije. Zamišljeno je da se ovaj štapić zalivanjem rastvara, tako da oni imaju efikasnost 2 meseca. Štapiće je bolje korisiti za biljke u velikim saksijama ili za one koje su tek smeštene u nove saksije, da bi se izbeglo da preparat dođe u kontakt sa korenovim sistemom.

Đubrivo u granulama
Koristi se često za biljke u kući, jer su te nove kuglice ili granule, sa sporim ili postepenim unošenjem. Đubrivo se nalazi u jednoj vrsti zatvorene porozne kapsule i oslobađa se preko membrane, u zavisnosti od vlažnosti supstrata. Jedno nanošenje u toku godine po površini saksije je dovoljno. 

Đubrivo za lišće – folijarno prihranjivanje
Reč je o tečnom  ili rastvorivom đubrivu, sa sposobnošću prodiranja, koje se na lišću može nanositi sa raspršivanjem. Hranljivi sastojci apsorbuju se preko pora na listu.    
Specijalna đubriva
Trebalo bi da za svaku biljku postoji specijalan program đubrenja, napravljen prema njenom metablizmu i načinu života. Nažalost mi u kući možemo da kontrolišemo samo temperaturu, dok svetlost zavisi od ćudi neba i godišnjih doba, vlažnost od truda uzgajivača, isto tako i zalivanje. Zato je dobro rešenje da se u nove biljke smeste u supstrat koji je ravnomerniji i bogatiji od onog iz kog su potekle. Posle prva 3 meseca đubrenje postaje neophodno. Ukoliko đubrivo koje je kupljeno ima naziv “kompletno” to znači da ono sadrži tri snovna elementa: N,P,K. Ona se mogu dopuniti magnezijumom, vitaminima ili oligoelementima.
Univerzalna đubriva – predstavljaju ugavnom uravnotežene proizvode u kojima je svaki element približno jednako zastupljen.

Ostala đubriva – delimo na đubriva za “zelene (lisnodekorativne) biljke” i za “cvetne biljke”. Drugim rečima đubrivo za zelene biljke podstiče razvoj i rast stabljika i listova, dok đubrivo za cvetne biljke podstiče složeni proces cvetanja.
Pravilno korišćenje đubriva
Pravilno đubrenje u teoriji je tačna hranljiva doza potrebna biljci za rast, koja se unosi u pravom trenutku, koji će omogućiti da se  dobije najbolji mogući rezultat.
Najbolje vreme za đubrenje biljaka u kući je između aprila i polovine jula, a zatim u septembru. Đubrenje treba da bude jače na početku perioda rasta, da bi se zatim polako usporilo u junu i da bi se zatim opet bilo jače u septembru, a smanjilo se u oktobru. Osim za biljke u punom cvetanju, u zimskom periodu treba potpuno prestati sa đubrenjem.
Učestalost đubrenja
“Perle” sa sporim unošenjem traže samo jedno đubrenje godišnje. Štapići su aktivni za vreme od 8-10 nedelja. Đubrivo za lišće ima neposrednu efikasnost koja kratko traje, ipak nanosi se najčešće jednom nedeljno. Za tečna đubriva, pravilo je jedno đubrenje posle svaka tri zalivanja u toku perioda rasta. U martu i septembru  dovoljno je jedno đubrenje. Kod aktivnih biljaka u toku zimskog preioda đubri se svakih 15 dana.
Tečno đubrivo - nanosi se uvek na vlažan suspstrat, da korenje ne bi naglo apsorbovalo višak mineralnih soli. Ovakvom metodom biljke se lagano đubre, bez rizika opekotinna i posebno, rastu mnogo pravilnije.
Đubrivo u granulama -  se raspodeljuje ravnomerno po površini humusa, uz napomenu da je doza koja je preporučena od strane proizvođača maksimalna.
Đubrivo u štapićima -  se pobada direktno, vertikalno uz zid saksije. Nikako se ne postavlja u sredinu saksije da ne bi došao u dodir sa korenjem. Ukopava se na dubinu od 3cm.
Đubrivo za lišće – nanosi se raspršivanjem kapljica po lišću, da bi prošlo kroz pore koje se na njemu nalaze. Ne sme se nikako dopustiti da ovo đubrivo teče, dakle ne sme se prekoračiti preporučena količina.     

Zalivanje biljaka u enterijeru

Biljna tkiva su sastavljena od 80-90% vode, koja obezbeđuje prenošenje hranljivih elemenata i daje ćelijama jačinu. Gubitak od 10% tečnosti dovodi do neizostavnog odumiranja.  

U metabolizmu biljaka sve je vezano za prisusutvo vode, kako u vazduhu tako i u zemlji. Fizički mehanizam kapilarnosti omogućava da tečnost stigne do organa biljke. U vodi koju usvaja koren, ima mineralnih soli koje će se zatim pretvoriti u organske materije u procesu fotosinteze. Takođe je za biljke jako značajna voda koja je sadržana u vazduhu u vidu vodene pare. Ona sprečava sušenje nadzemnih organa i osvežava ih za vreme velikih vrućina. Vlažnost vazduha je takođe korisna za korenje koje se nalazi iznad zemlje (vazdušno korenje). Vrste koje žive u u zonama sa malom količinom padavina ili sa izraženim sušnim periodima, imaju debelo i mesnato tkivo. Korenje retko sa tim ima bilo kakve veze, jer ono apsolutno nema ulogu rezervnog organa. Međutim neke stabljike mogu da se dobro napune tečnošću, pa im je tkivo nabubri jer služi kao rezrva hranljivih materija. Biljke koje se nalaze u ovako nepovoljnim uslovima, postale su lukovičast tip biljka (lukovice, krtole ili rizomi). Veoma često biljke mogu da prežive nepovoljne uslove samo zahvaljujući rezervama hranljivih materija.

Biljke koje su izložene stalnom usticaju sunca u tropskim regionima imaju debele, čvrste i sjajne listove. Tako je sa palmama, fikusima, filadendronima i drugim velikim primercima. Međutim sitni listovi, nežni i mekani ukazuju na to da su to vrste koje su rasle pod krošnjama velikih biljaka i koji, pošto ne dobijaju dovoljno svetlosti direktno, nemaju potrebu za zaštitom od žege. Oni žive u dosta vlažnom ambijentu u prirodi pa im je potrebno redovno i postojano zalivanje pri nezi u enterijru. Veliki listovi palmi i filodendrona su znak da te biljke žive u krajevima izloženim čestim padavinama i u kojima je atmosferska vlažnost velika. Nedeostatak vlažnosti treba nadoknaditi čestim raspršivanjem vodenih kapljica po njemu. Nabubrena i mesnata strabla biljaka su prepuna vodom i služe kao pravi rezervoari. Biljke sa takvim organima treba da se zalivaju ređe od vrsta za nežnom i tankom stabiljikom, kao i od vrsta koje nemaju stabljiku.

Kada biljka ne uspeva da nađe više vodu potrebnu za opstanak u zemlji, ona počinje da crpi svoje rezerve. Biljke koje imaju veoma tanke i nežne stabljike, kao i vrste sa mekim listovima mnogo brže osećaju nedostatak vode, od biljaka kao što su kaktusi ili neke druge sukulente. Kada ćelije ustupe deo tečnosti koji sadrže, gube otpornost i dolazi do sleganja i sušenja tkiva. To je jedan od najočiglednijih znakova  nedostatka vode. Najčešće je dovoljno da se busen biljke dobro nakvasi vodom da bi se ona vratila u prvobitno stanje pre izlaganja suši, međutim sušenje iscrpljuje biljku i ozbiljno šteti njenom rastu.

Možemo primetiti kog je biljka tipa, samo ako posmatramo njen izgled, jer on nekad vrlo očigledno ukazuje na njene sposobnosti. Tako na primer biljke iz sušnih regiona su zaobljene jer sfera daje sa jednakom zapreminom, najmanju površinu. Tako su se kaktusi zaoblili, a njihovo lišće se pretvorilo u trnje. Tkivo pustinjskih biljka je puno vode i zbog toga je postalo debelo i mesnato, zato se one nazivaju sukulente – pune soka.

Problemi u vezi  sa zalivanjem često nastaju zbog neprilagođenog rasporeda, ali i zbog neodgovarajućeg kvaliteta vode. Kako je količina zemlje u saksiji veoma mala, kada je voda preopterećena mineralima (krečnjak) ili otrovnim supstancama (kao na primer hlor u vodi iz gradskog vodovoda), učestala zalivanja dovode suviše velike koncentracije štetnih produkata na koje će biljke reagovati odumiranjem.
Mi ipak najčešće koristimo za zalivanje vodu iz gradskog vodovoda, u suštini ona je dobrog kvaliteta, ali sadrži dva elementa koja biljkama apsolutno ne odgovaraju: krečnjak i hlor. Kako su biljke koje se neguju u kući pretežno acidofili (vole kiselost), redovno zalivanjem vodom iz gradskog vodovoda doći će do požutelosti – hloroze. Dovoljno je da se u vodu ubace supstrati koji služe za oslobađanje vode od krečenjaka ili da se iscedi limun u vodu, da bi se rešio taj problem. Karakteristika hlora je da za nekoliko sati nestane iz vode koja je namenjena zalivanju, pa se u tom slučaju voda za zalivanje ostavlja da prenoći pre nego što ćemo je koristiti za zalivanje, a za to vreme će se i njena temperatura izjednačiti sa temperaturom sobe pa neće škoditi biljkama.
Iako postoji tačan raspored zalivanja biljaka u kući, često se izostavlja pitanje količine vode kojom se biljka zaliva. Rešenje za ovaj problem zavisi od biljke, veličine saksije, kvaliteta supstrata, temperature enterijera i godišnjeg doba. U toku perioda rasta (od početka matra do kraja septembra), poželjno je da se zaliva obilno i ređe. Da bi sprečili da se rezerva napuni viškom vode i da tako dođe do zasićenja putem kapilarnosti, treba zalivati sa malo vode, ali češće. Po veoma toplom vremenu takođe ćemo morati da raspodeljujemo malu količinu vode svakog dana da bi smo osvežili biljke. U toku faze mirovanja (od oktobra do kraja februara), većina biljaka dobiće  dosta vode da bi se izbeglo sušenje, manjem broju biljaka potrebne su male količine vode.
Zalivanje odozgo – predstavlja klasičan metod koji se zasniva na prirodnom procesu, vlaženjem tla usled padavina. Funkcioniše tako što se sipa voda na površinu saksije i infiltrira se u zemlju koju natapa. Ogovarajuća količina za zalivanje je jedna desetina zapremine zemlje, odnosno jedan litar zemlje za 10 litara humusa. Zaliva se polako.
Zalivanje potapanjem – ovaj metod se koristi za sve biljke sa lišćem koje se ne sme kvasiti (lišće sa dlakama, šarama i prozirno) i vrste koje formiraju rozetu, biljke sa krtolama u osnovi kao i veoma bujne forme. Ova tehnika se zasniva na potapanju dve trećine ili tri četvrtine saksije u vodu, u trajanju od pola sata, u proseku. Potrebno je znati da pre nego što vratimo biljku na mesto, pustimo da se oslobodi viška vode, što traje petnaestak minuta.
Jedan od najčešćih uzroka propadanja biljaka u enterijeru je i preterano zalivanje. Suviše zalivena biljka počinje da pokazuje simptome slične simptomima dehidracije: klone, njenom tkivu prepunom vode nedostaje čvrstina. Nekoliko dana kasnije, na ivicama ili na sredini lista pojavljuju se tamne mrlje. One postaju crne i formiraju nekroze. Kada su u tom stadijumu, biljku napadaju i gljivice, korenje počinje da truli. Treba obavezno odmah prestati sa zalivanjem i biljku držati na suvom mestu koje se dobro provetrava. Bilo bi najbolje da se  zameni saksija i da se  supstrat zameni i da se pritom prosuši, a da se zameni sa nekim koji ima lagan mehanički sastav. Obavezno se pri ovoj operaciji proveri korenje i  ukloni ono koje je opušteno i ima tamne mrlje.
Biljke i zalivanje
Najobilnije i najčešće zalivanje biljkama je potrebno za vreme rasta, odnosno za vreme vegetacije, a  to je period od polovine marta do kraja semptembra. U toku tog perioda zaliva se 2 puta više po učestalosti i 3 puta više po obimu u toku perioda. U toku prelaznih perioda, ritam zalivanja varira prema tome koja je temperatura u enterijeru. Počev od temperature od 24°C zalivanje je potrebno skoro svaki dan.

Zalivanje drvenastih biljka – u normalnim temperatrurnim  uslovima, biljke koje formiraju čvrsto stablo, kao vrste sa debelim listovima zalivaju se najmanje jednom nedeljno u toku rasta i svakih deset ili petnaest dana u toku zime.
Zalivanje zeljastih biljka – biljke bez stabljike, kao biljke koje formiraju rozetu ili busen vitkih stabljika, zalivaju se najmanje 2 puta nedeljno u toku rasta i jednom nedeljno zimi.
Zalivanje orhideja – forme sa pseudolukovicama ili koje razvijaju šuplje stabljike zalivaju se najmanje jednom nedeljeno čitave godine ili svaka 3 dana u toku cvetanja. Obavezno se upotrebljava voda u kojoj nema krečnjaka, i ne kvasi se sredina biljke i prazni se podloška.
Zalivanje kaktusa i sukulenti – u toku rasta zalivaju se svakih šest do deset dana, a zimi svakih petnaest do dvadeset dana.
Zalivanje bromelija – zalivaju se prosečno jednom nedeljno u toku čitave godine.

	Od početka oktobra do kraja februara	Od početka marta do kraja septembra
Jednom dnevno	Nema potrebe da se često zaliva bilo koja biljka u ovo godišnje doba, osim azaleja ako je ambijentalna tempretura preko20°C	Procvetale biljke, biljke sa tankim stabljikama, biljke mesožderi, kada je ambijentalna temratura preko 24°C
Svakog dana 2 do 3 puta	Begonije, ciklame, jagorčevina, kada je temperatura iznad 20°C, ali isto tako i selaginela, fitonija, nertera, kapsikum, pomoćnica…	Iste vrste kao u zimskom periodu i sve cvetne biljke osim orhideja, kaktus, bromelija. Mesnate biljke kao i one sa dlačicamana stabiljkama i listovima. Papirus.
Jednom ili dva puta nedeljno	Sve procvetale biljke, poinsetije, orhideje, paprat, spatifilum, biljke mesožderi, kalateje, ako je temperatura u enterijetu između 18 i 20°C.	Zeljaste biljke i biljke sa mekom stabljikom: zeleni ljiljan, fitonija, pilea, peperomija, kolumnea, krosandra, bromelije, biljke mesožderi, dipladenija itd.
Jednom nedeljno	Većina zeljastih i procvetalih biljka, bromellije, anturijum, banana, olistala begonija, ako je ambijentalna temperatura između 15 i 18°C	Asparagus, begonije u listu, cisus, cimbidijum, bršljan, hibiskus, singonijum, akalifa, alokazija, banana, ako je ambijentalna temperatura niža od 22°C
Svakih 8 do 10 dana	Bršljan, cisus, poinsetja bez cvetova, singonijum, hlorofitum, asparagus, poliscijas itd. Agrumi i biljke sa primorja, ako je ambijentalna temperatura između 12 i 15°C	Palme, šeflera, fikus, filodendron, potos, aspidistra, difenbahija, dracena, kordiline, bokarnea, pahira, juka, kalanhoa, klivija, ako je ambijentalna temperatura niža od 22°C
Svakih 10 do 15 dana	Palme, šeflera, fikus, filodendron, potos, aspidistra, kroton, dracena, kordiline itd. Agrumi i biljke sa primorja ako je ambijentalna temperatura između 8 i 12°C	Kaktus, agava, aloja, krasulja, sanseverija, eonijum, ceropegija, ečeverija, euforbija, hoja, jatrofa, sedum, pahipodijum itd, ako temperatura ne prelazi 22°C
Svakih 15 do 20 dana	Mesnate biljke, kaktusi, lukovice sa cvetovimma na vegetacionom počinku, bokarnea, sanseverija, pelargonijumi, fuhsije, ako temperatura ne prelazi 12°C	Treba obavezno zalivati biljke što češće u toku vegetacije, osim lukovičastih biljaka u cvetu na vegetacionom odmoru, koje se apsolutno drže na suvom.
Svakih 20 do 30 dana	Mesnate biljke, kaktusi, lukovičaste biljke u fazi vegetacionog mirovanja, pelargonijumi, fuhsije, ako je temperatura između 5 i 8°C	Treba obavezno zalivati biljke što češće u toku vegetacije, osim lukovičaste biljke u fazi vegetacionog mirovanja, koje se apsolutno drže na suvom.

Vlažnost vazduha i orošavanje biljaka u enterijeru

Vlažnost vazduha
Izmerena higrometrijska stopa od 100 %, označava stanje zasićenosti, ali to ne znači da na tom stadijumu voda teče, već znači da vazduh nije sposoban da više apsorbuje. Primećujemo da kako se temperatura povećava, vazduh sadrži sve više vlažnosti. Na svakih 5°C, zasićeni vazduh sadrži 6.8g vode po kubnom metru, a na 20°C – 17.4g/m³. Kada se konstatuje da je došlo do naglog pada temerature, vazduh se oslobađa i nastaje kondenzacija.

Nama najviše koristi podatak o relativnoj vlažnosti, a to je izraženi procenat u odnosu na vrednost od 100% (zasićenost), na datoj temperaturi. Čovek se najbolje oseća kada je relativna vlažnost 50-60%. Tropske biljke imaju veće zahteve sa idealnim prosekom od 70-90% vlažnosti. Prihvatljiv kompromis za biljke u kući kreće se od 65-70% vlažnosti, a ove vrednosti su date za konstantnu temperaturu od 20°C.

Biljke u kući počinju da pate čim se aktivnost transpiracije povećava sa povišenjem temperature na temperaturi koja je viša od 20°C. U toku leta to nije suviše strašno, jer se sa provetravanjem uvodi i svež vazduh koji uglavnom donosi i vlažnost. U toku zime dolazi do problema i potrebno je da se veštački poveća vlažnost da bi se izbeglo da lišće požuti.

Postoji veliki broj biljaka koje se nezasite kada je vlažnost u pitanju. One potiču iz tropskih krajeva sa čestim kišama koje kratko padaju i visokim temperaturama. Nabrajamo : Adianthum, Alocasia, Ananas, Anthurium, Bromelia, Dieffanbachia, Guzmania, Heliconia, Hoffmania, Ixora, Microlepia, Mikania, Monstera, Nephrolepis, Passiflora, Philodendron, Pilea, Pteris, Saintpaulia, Scindapsus, Tillandsia, Vriesea, Zebrina kao i većina orhideja.

Ove se biljke dobro ponašaju u prostoriji u kojoj se vlažnost vazduha ne spušta ispod 60%. Mada, treba imati na umu da se često otkrivaju u varijetetima novi hibridi koji se lako porilagođavaju uslovima u enterijeru i koji se zadovoljavaju vlažnošću od 50 %. 

Orošavanje  

Raspršivanje kapljica vode po lišću naziva se vaporizacija ili orošavanje. To je metod ovlaživanja vazduha koji se najčešće koristi za biljke u enterijeru. Ovaj metod je na žalost ograničen na biljke koje imaju glatke i čvrste listove. Treba izbegavati da se kvasi lišće sa dlačicama, veoma tanko ili prozirno, koje je po pravilu jako osetljivo na napade gljivičnih oboljenja jer su kapi stajaće vode povoljna sredina za njihov razvoj. Treba imati na umu da ako se koristi voda iz gradkog vodovoda, najčešće sa sadržajem krečnjaka brzo će se pojaviti beličaste naslage na lišču koje se mogu otkoniti brisanjem listova vlažnim sunđerom. Ukoliko se prečesto orošava, događa se da je zemlja stalno vlažna što je veoma štetno za koren biljaka.

Pri oršavanju ne sme se zanemariti donja strana lišća, jer se tu nalaze pore biljke kroz koje se odvija najveće isparavanje. Još jedna dobra strana orošavanja je ta što omogućava brzo otprašivanje listova, a na taj način se zaustavlja prodor crvenih paukova, buba i drugih biljnih štetočina jer oni pojavljuju izključivo na suvom lišću.

Najbolji način da se biljke postave u vlažnu sredinu, je da se saksije postave na na podlogu od šljunka, ekspandiranih glinenih kuglica ili pucolanske zemlje, koja treba da bude stalno vlažna. U praksi dovoljno je da postoji plato koji je debljine 3-5cm i da tri četvrtine  prostora ne njemu ispunimo sa malopre pomenutim materijalima i da sipamo vodu do ivice posude, ali kada je šljunak u pitanju on ne sme da se potpuno prekrije vodom. Dno saksije nikad ne dolazi u direktan kontakt sa vodom, i ne postoji mogućnost da se supstrat zasiti i da dođe do truljenja korenja.

Takođe kao metod za povećanje vlažnosti moza da bude i sama grupacija biljaka, tako da se stvori povoljna mikroklima, jer isparavanje lišća varira od vrste do vrste, a ono koje najviše isparava, korisiti drugom lišću.

Jedan od najkorisnijih metoda za povećanje vlažnosti je  korišćenje ovlaživača. To su uređaji namenjeni poboljšanju higroskopnih uslova u našem enterijeru. Najrasprostranjeniji je zasićivač koji treba da se postavi na grejno telo (u našem slučaju na radijator). Reč je jednostavno o posudi koja je prikačena za izvor grejanja, koja se puni vodom da bi se izazvalo isparavanje. Prisusutvo zasićivača omogućava takođe da se uspešno gaje u enterijerima biljke koje se osetljive na hladnoću, tako što se postavljaju na zaštitnu ploču grejnog tela. Takođe, postoje i električni ovlaživači, koji imaju dobre performanse i omogućavaju da se održava kontrolisana vlažnost.